Kao i svake godine, i ove godine je obeležena godišnjica potapanja broda Baron Gautsch. Običaj je da se sakupe ronioci iz hrvatskih ronilačkih klubova i jednim zajedničkim zaronom obeleže i odaju počast poginulima na dan kada je brod potonuo. Ove godine smo i mi dobili poziv da učestvujemo.
Brod Baron Gautsch potopljen je 13.08.1914. godine kada je naleteo na podvodnu minu. Potonuće Barona Gautsch smatra se jednom od najtežih katastrofa koja je zadesila austrougarsku trgovačku mornaricu. Na poslednjoj plovidbi prevozio je porodice vojnih lica i državnih činovnika, kao i druge izbeglice iz Boke Kotorske i Dubrovnika u Trst.
Nakon prijavljivanja i sređivanja dokumentacije, jer ovo nije bio klasičan zaron, uneli smo opremu na nekoliko brodova i krenuli put lokacije.
Prošli smo pored ostrva Banjole, zatim i pored ostrva Sveti Ivan, a nakon toga smo se lagano uputili ka pučini u pravcu mesta gde je potonuo Baron Gautsch. Brod danas leži ukopan u sedimentno dno, oko 6 nautičkih milja jugozapadno od ostrva Sveti Ivan, na dubini od 40 metara. Gornja paluba počinje na 28 metara, a donja se nalazi na 36 metara. Olupina je dugačka 84,5, i široka skoro 12 metara.
Prvi je na lokaciju stigao brod sa novinarima i zvaničnicima koji su na potopljeni brod odneli venac. Kako bi njihove slike bile što uspešnije, ostali ronioci su zamoljeni da sačekaju dok se slikanje ne završi. U unutrašnjosti broda ima dosta sedimenta i mulja, tako da veliki broj ronilaca na jednom brodu u isto vreme sigurno će pokvariti vidljivost podizanjem mulja.
Po završetku ceremonije polaganja venca i mi smo se sa ostalim roniocima spustili na brod. Prizor je bio nestvaran, a pomalo na neki način i nelagodan. Sveže postavljen venac na brodu i pomisao na sve te ljude koji su ostavili svoje živote dole je kod nas izazvao blagu jezu. Posle više nego upečatljivog prvog utiska krenuli smo u obilazak broda.
Dogovor je bio da ronimo samo prvu i drugu palubu, kao i da se ne zavlačimo u brod. Prva paluba je imala odličnu vidljivost, dok je na drugoj palubi vidljivost bila već mnogo lošija.
Ispoštovali smo dogovor da se ne zavlačimo u brod, ali to nije značilo da ne smemo da slikamo kako izgleda unutrašnjost broda.
Kako smo mi koristili trimix 30/9 jer nam je u dvobocnicima preostalo helijuma od prethodnih zarona, a nosili smo i N50 u stage boci, mogli smo da skoro duplo duže od ostalih ostanemo na brodu, što smo i uradili.
Nakon ronjenja, nas sledeći cilj je bio ostrvo Sveti Ivan, gde se nalazi i istoimeni svetionik.
Tu smo se usidrili i razmenjivali utiske o brodu... Jadranskom Titaniku...
Naravno, druženje nije moglo da prođe bez klope i pića koji su svakom roniocu neophodni da povrati energiju.
Na kraju, svi smo se simbolično upisali u dnevnik ronjenja da bi na neki način i ovo odavanje pošte poginulima ostalo zabeleženo.
U kasno popodne društvo se razišlo, brod je ostao da leži na dnu, a mi planiramo da se okupimo i sledeće godine da odamo počast poginulima prilikom potapanja broda Baron Gautsch.
