Črnomelj, Slovenija 2011

Črnomelj, Slovenija 2011

Posle nekoliko odloženih polazaka, konačno su se kockice poklopile, kako sa vremenom, snegom, kišovitim i promenjivim januarom, tako i sa našim dragim domaćinima. Nakon poslednje potvrde našeg prijatelja iz Slovenije, Marka, da je vremenski uslovi i vidljivost na lokacijama zadovoljavajući, ekipa Alfa diving team-a se zaputila u Črnomelj u Sloveniji.

Planiranu proveru (check dive) odradili smo u omalenoj pećini, špilji, jami koja se zove OBRH,a koja je inače izvor male rečice Obrščice koja teče pored Črnomelja. Dugačka je samo 50m sa maksimalnom dubinom 9m, prepunom klenova. Na ulazu se nalazi statua Device Marije a neposredno ispred mali mostić. Ulaz je već na 2 metra dubine i počinje restrikcijom. Nakon početnog provlačenja, pećina se širi i uz blage oscilacije, padove, sa dva tri sporedna kratka kanala, završava se malim vazdušnim džepom nakon 50-tak metara. Nakon toga pećina je dalje rezervisana samo za one sa side-mount-om ali samo još par desetina metara. Prevelika restrikcija ne dozvoljava prolaz nama sa dvobocnicima na leđima. Opreznost zbog sedimenta na dnu je non stop bila prisutna, pa iako nije ispunila naša očekivanja, našem domaćinu smo pokazali da smo spremni i orni za sutrašnje zarone.

Uskoro su počeli da pristižu i ostali članovi sa kojima smo planirali sutrašnje zarone. Ronilački klub Bela Krajina čiji smo inače bili gosti , kurseve polaže po asocijaciji specijalizovanoj samo za špiljska ronjenja NACD.

Pećina Bilpa je bila prva planirana za sutradan.

Ustajanje u pola sedam , doručak u sedam, pakovanje opreme i polazak u osam ujutro kao da je rutina ronilaca ovih krajeva. Ni neprospavana noć nije mogla da umanji našu želju da što pre zaronimo. Na lokaciju, koja se nalazi na granici Hrvatske i Slovenije smo stigli za otprilike 20 minuta vožnje.

Nepristupačan ulaz u pećinu nas je naterao da odnesemo sve stvari pojedinačno na ivicu jezerceta, a tek posle, obučeni u odela, da se potpuno opremimo u vodi. Pećina Bilpa se sastoji iz nekoliko sifona.

Za Bilpu su vezane mnoge legende a jedna od njih je da je tuda prošao sam Đavo sa jednom ljudskom a drugom konjskom nogom.

Iz malog jezera spustili smo se na 9 metara dubine gde počinje ulaz. Sama pećina nije mnogo duboka, uglavnom do 30m, mada ima i kanale koji se spuštaju do 40m, ali je dugačka preko kilometar. Nakon 50 metara otvara se ulaz veliku dvoranu sa mnoštvom hodnika i kanala, a arijadnina nit je jedini izlaz iz ovog lavirinta. Domaćini su rekli da je vidljivost danas odlična, a i mi procenjujemo da je solidna oko 7-8m. U svakom slučaju dovoljna je za slikanje i snimanje prirodnog fenomena ovog dela sveta, čovečje ribice.

Idući uz jednu ivicu dvorane stižemo do sledeće restrikcije na nekih 25m odakle pećina počinje lagano da se diže gore uz nekoliko zaokreta, suženja i proširenja, tako da nakon 25 minuta izranjamo u prvi džep. Ogromna pećina se izdiže iznad nas. Nalazimo se 300 metara u utrobi zemlje. Vide se samo lampe koje šaraju levo-desno po stropu. Inače u praksi u podvodnim pećinama ne bi trebalo disati vazduh u vazdušnim džepovima, ali u Bilpi možete bez problema izvaditi regulator iz usta i disati tamošnji vazduh.

Nakon kratke pauze, na kojoj smo razmenili svoja oduševljenja prvim sifonom krećemo dalje u drugi. Preokupiran sam snimanjem konfiguracije terena , kanala i prepusta koje je formirala priroda. Marko mi pomaze sa rasvetom dok snimamo čovečje ribice. Pre nego sto smo krenuli mnogi su mi rekli: "Ne verujemo ti da tamo ima čovečjih ribica, pa zar one ne žive samo u Postojinskoj jami?". Sad i ja znam da nije tako. Kamenje je oštro kao žilet, a opasnost od podizanja sedimenta je non stop prisutna. U nekim trenucima se osećam kao na Adi kada prelazim preko mulja, samo što sada imam i gornju marginu u vidu stene od nekoliko hiljada tona, koja mi visi iznad glave. Nakon novih 25 minuta avanture izranjamo u novi vazdušni džep koji je još veći i prostraniji od prvog. Koliko vidimo iz vode, ovde postoji i suvozemni deo, koji možemo da pređemo pešačeći. Oduševljenje se nastavilo saznanjem da oko suvozemnog dela postoji i vodeni put koji ima oblik slova G kojim plivamo kao kroz reku dok oko nas promiču oštre i klizave stene, nedefinisanih oblika . Jedno od osnovnih pravila u pećinama je da se boce nikada ne skidaju sa leđa. Na suvozemnim delovima mora se pešaciti po neverovatno nepristupačnom terenu, što u slučajevima povrede dovodi do veoma otežanog izlaska, a u extremnim slučajevima i potpune nemogućnosti izlaska napolje. Zato treba biti oprezan.

Na kraju reke provlačimo se ispod nekoliko stena, zaranjajući i izranjajući više puta i konačno stižemo do kraja današnjeg putovanja otprilike 600m od najbližeg izlaza. Nosili smo dvobocnik i po jedan stage vazduha, te smo dišući vazduh iz stage-a stigli do kraja prve trećine. Ostala nam je trećina za povratak. Malo smo se odmorili i ispričali na temperaturi vode od prijatnih 10 stepeni.

U povratku smo snimali, razgledali, istraživali, zavlačili se u kanale, a gde god smo se okrenuli dočekale su nas kao sneg bele, od malih koje liče na gusterčiće, pa do primeraka velikih i do 40cm koje izgledaju kao aligatori, čovečje ribice. Nakon sat i po ronjenja konačno smo ugledali svetlost dana. Blago promrzli, ali srećni raspremili smo opremu i pošli ponovo u jos jednu nepoznatu avanturu. Naime pećina Bilpa je istražena do 4 sifona, oko 1.5 km u dubinu. Nije svuda razvučena nit, iako je to u planu. Najveći problem predstavlja transport opreme i vazduha koji je potreban za dalje istraživanje. Zahteva veći broj sposobnih ljudi na istom mestu uz maximalnu fizičku i psihičku spremnost da bi se rizik, pogotovo od povređivanja na suvozemnom delu puta sveo na najmanju moguću meru.

Po povratku kući, raspremili smo opremu, ne sluteći da nam domaćin sprema jedno od hitova u ovim krajevima ROLOVANO PRASE. To je malo neuobičajan način spremanja pečenja. Prase se prethodno očisti od kostiju, a nakon toga se napuni šunkom, slaninom, sirom i ostalim sastojcima od kojih je jedan i hleb, zatim se urola i stavi da se peče. O ukusu mogu da pričam godinama ali nije to tema ove priče.

Tročasovni odmor, dolivanje boca i spremni smo za novi zaron. Pećina, izvor slatke vode, treći po dubini sifon u Sloveniji, spušta se do 121m. Početak je jezero puno trave a sam ponor počinje na ne baš centralnom delu, rupa prečnika desetak metara se spusta do 14 metara dubine, tu kreće tunel prečnika 2, i dubine 10 metara pod uglom otprilike 45 stepeni, a na kraju toga Y račva. Imali smo čast da na ovom zaronu ronimo sa dva cave instruktora: Urošem i Matejom. Pošto sam ja bio sa Urošem, par koji je išao prvi, što zbog snimanja, što zbog ogromnog Uroševog iskustva. Krenuli smo neverovatnom brzinom na dole prateći liniju. Pre samog zarona dogovor je bio da idemo levom račvom koja je kao malo šira.

Međutim, pošto se Uroš spustio brzinom kamena u ponor, već kod račve sam počeo da ga gubim. Spuštajuci se do račve imao sam utisak da je desni kanal širi, međutim po dogovoru otišao sam u levo. Blagi nagib je nakon nekoliko metara postao strmoglav a posle toga i okomit. Glavom nadole spuštali smo se neverovatnom brzinom. Zaokret levo desno, restrikcija, odzvanjanje boca, provlačenje stage-a, zatim opet skretanje a sve se dešava u skoro uspravnom položaju sa glavom na dole. Stižemo u jednu veću prostoriju, pogledom na sat konstatujem da je prošlo 4 minuta, a mi smo već na 62m, čini mi se neverovatno. Uroš je već dole i daje mi znak OK. Narkoza počinje da deluje lagano. Nije mi više hladno, a vazduh koji dišemo poprima drugačiji zvuk. Uskoro stižu Skylab i Matej a ja vrtim film unazad i imam osećaj kao da sam glavni lik u knjizi "Put u srediste zemlje za 80 sekundi". Svaki roler-coaster bi se postideo ove količine adrenalina koju sam ja proizveo nakon ovog spusta.

Obilazimo prostoriju i pokušavamo da nađemo još jedno čudo prirode o kojem mi je Marko pričao. U pitanju je crna čovecja ribica, koja do sada nikada nije snimljena kamerom. U šali mi kaže da mogu da je prodam National Geograficu za mnogo para, ali istina nije daleko od toga. Nakon provedenih nekoliko nezaboravnih minuta iznad ekstra crnog ponora koji nastavlja svoj pad na 120 metara, doduše čini mi se malo širi nego ovaj koji smo prošli, krećemo na gore u još jednu avanturu. Vidljivost je i dalje dobra, dekompresija je već na 15 minutu a mi lagano napredujemo naviše provlačeći se kroz restrikcije i razgledavši delove koje smo bukvalno proleteli u spuštanju.

Na 12 metara smo napravili prvi deko stop i tu nam se pridruzuju Marko i Pero koji su ostali gore pošto nije bilo dovoljno mesta da se svi spustimo. Pero je na kursu za cave1, dok je Marko testirao svoj novi skuter. Povratak kući i naravno puna trpeza sirovog mesa, ajvara, ljutih papričica i neizostavnog domaćeg crnog vina iz Perinog podruma.

Druženje sa Matejom i Urošem otvara nove vidike i poglede na cave ronjenje. Veče prolazi u prepričavanju današnjih zarona i slušanju priča sa Floride gde je Uroš polagao instruktorski kurs.

Sledeće jutro je bilo rezervisano za odmor u hladnoj Kupi. Testiranje skutera i upoređivanje somova. Naime, veče pre toga, hvalili smo se da u Adi imamo soma od dva i po metra, na šta je Marko naglasio da i oni imaju čime da se pohvale. Svako je pokazao svoju dokumentovanu argumentaciju. Ogromni panj koji leži na sred reke Kupe, a ispod panja mrestilište somova. Iako smo videli kako to izgleda na slikama, ni sam nisam verovao dok se nismo spustili. Desetak metara dubine, hladna voda 3C, za razliku od Ade mnogo bistrija Kupa. Vrlo brzo smo našli panj a ispod panja bar desetak somova veličine od metar do metar i po.

Sve vreme ronjenja, jedan od nas je ubijao vreme testirajući Holis-ov skuter. Skuter je stigao kao test oprema za Slovenačke vatrogasce.

Vreme brzo prolazi a mi moramo krenuti nazad. Ručak, uz našu konstataciju da su ipak najveći somovi u Srbiji, prolazi u vedroj atmosferi. Domaćini nas ispraćaju srdačno kakvi su i bili tokom celog našeg boravka. Uz obećanje da će doći kod nas čim pre, odlazimo pravac autoput za Zagreb. Nošeni jakim utiscima, prepričavamo šta je sve stalo u jedan vikend. Umorni smo ali nikome ne pada na pamet da spava. Nadam se da ćemo i dalje roniti zajedno sa našim domaćinima Ronilačkim klubom Bela Krajina iz Črnomelja.

Nova tehnologija koja je već osvojila svet, HD kamera, nam je omogućila da sve to snimimo i posle pregledamo na kompjuteru. Ova mala, kineska GoPro, kamera ide uz kućište koje trpi pritisak do 60m, pravljena je za snimanje ekstremnih sportova pa tako i ronjenja. Vrlo je mala i lako se montira na šlem, traku oko glave ili na neko slično mesto. Ja sam je montirao na glavu moje kanister lampe, tako da sam uključivši je na početku zarona, zaboravio na nju, a ona je snimala sve kuda sam prošao i šta sam gledao.

Pitajte nas

Ukoliko imate bilo kakvih pitanja u vezi obuke, ekskurzija ili ronilačke opreme, ne ustručavajte se da nas kontaktirate.

Hvala na upitu. Potrudićemo se da vam odgovorimo u najkraćem roku.